Хитно формирати Владу националног спаса!
(поводом неславног краја „одбране Косова мирним и дипломатским средствима“)

Србија је једна од колевки европске цивилизације. Србија је један од темеља хришћанских и слободарских вредности. Данашње српске власти хоће да препливају Атлантик. Али удавили се се већ у Ламаншу. И нека су. Србија је дакле без власти. Србија не постоји као држава. Последњи је час да се родољуби у Србији како доликује поставе према тој чињеници и да се организују, како би спречили да са атлантским дављеницима не потоне и цела Србија.
Вилијам Хејг је наредио, а Тадић и Кетрин Ештон су извршили. Још једну жртву Молоху, најспремнијем да гута баш српске главе. И територије. И принципе. А још се ни мастило није осушило на Блеровом признању: убедио сам Клинтона; и ја бих то опет, са задовољством! Он би, али је и деци јасно да он то више никада неће моћи.
Докле ће нашом крвљу хранити Молоха са Блеровим ликом? Докле ће издавати Србију и огромну већину човечанства, предвођену Русијом и Кином, спремну да нам помогне?
Ко још верује у ЕУ шарену лажу, на путу ка којој треба да умру војска, индустрија, пољопривреда и стотине хиљада Срба? На путу ка којој Србија треба да изгуби све територије. И душу. И да под окриљем ЕУ седне за сто преговора са најокорелијим убицама, терористима и наркобосовима, наводним руководиоцима „државе“ коју Тадић никада неће признати. Са таквима се не преговара, чак и када се државе међусобно признају. А чин признања је између осталог и предуслов да се са руководиоцима неке државе уопште може разговарати. Сада се и из авиона види каква је улога намењена „европској“ влади Србије – да легитимише и амнестира злочине против Србије. И злочине уопште.
Чињеница да Борис Тадић „никада неће признати независност Косова“, више нема тежину већу од сличне изјаве било ког појединца. Али је важна чињеница да српски народ и историја никада не могу признати последице англоамеричких злочина и саучесништва српских издајника.
А најважније је да народ што пре проговори, а да се сви стручни људи одмах мобилишу да дају свој допринос опстанку и части отаџбине!
Нико нема право да потпише капитулацију.

Владимир Кршљанин, председник Покрета за Србију
У Београду, 9.9.2010.

.

.

Народни покрет Србије честита свима 9. мај – Дан наше победе!

.

.

Плакат у пуној величини за штампу.

.

.

У угледном руском часопису „Национални интереси“
http://ni-journal.ru/
у бројевима 5 и 6 за 2009. годину објављен је превод првог дела књиге Владимира Кршљанина „Слободна Србија – приручник за ослобођење“ (НПС, Београд, 2008):
http://ni-journal.ru/archive/14928136/n_5_2009/44fb8529/43043438/
http://ni-journal.ru/archive/14928136/ni-6-2009/652efbba/3c008b55/

Одломци из текста:
У савремено доба, Србија је повратила и утемељила своју државност у 19. веку, ослобађајући већи део своје територије од Турске окупације, и лавирајући између утицаја две оближње и познате регионалне силе – Русије и Аустроугарске. Међутим, по Србију трагични 20. век, обележен је доминацијом ванрегионалних сила. Англоамеричка осовина управља Србијом од 1903. до данас, са најдужим периодом отпора 90-их година 20. века. 1903. контролу над Србијом преузимају Британци, а Американци им се прикључују 1948. Утицај „мајке Русије“ у 20. веку се појављивао само у ратовима, а у мирно доба је био симболичан и ограничен. Српски народ се херојски борио за своју слободу, и тиме задужио и Русију и свет у сва три светска рата. Али размере његовог страдања биле су директна последица неискрености англоамеричких савезника, чији су главни апетити увек били усмерени према Русији, а Срби су им били потребни само као „топовско месо“ и то одвојени од Русије.

Ово се у најчистијем виду односи и на период у току и после Другог светског рата. Отац антикомунизма и хладног рата Винстон Черчил упућује свог сина у војну мисију код Тита. Почиње период једне од највећих историјских контроверзи српског народа – у јавном и политичком смислу несхваћених до данас. Народ живи добро, а Тита – личност никада разјашњене биографије, са почастима примају у целом свету. Титова „комунистичка“ Југославија постаје „тројански коњ“, главно оруђе Запада за подривање источног блока, али не (идеологије су историјска химера!) ради „рушења комунизма“ него ради уништења Русије! Националистички антифашистички борци у Србији су изманипулисани и жртвовани дугорочној британској стратегији, а и готово сви вођи комунистичког антифашистичког отпора су уништени – они који нису погинули у рату, елиминисани су после 1948. Југославија је постала један од главних стубова НАТО. То јој је, као и свим битним англоамеричким савезницима (узмимо само за пример Турску) давало одређену слободу у спољнополитичком деловању. Та релативна слобода је у свести многих руководилаца, официра и припадника тајних служби, стварала илузију да се ради о независности једне самосвојне и јаке државе. Неспособност многих од њих да и данас схвате и прихвате ове просте чињенице је један од главних узрока наших проблема. Титова Југославија је деценијама била потпуно отворена за западну пропаганду. Антикомунизам, благо увијен у обланду „супротстављања совјетској хегемонији“, био је малтене званична идеологија. А главни циљ је, наравно, био стварање и подстицање русофобије. И зато није ни чудо да су данашњи главни англоамерички политички играчи у Србији – некадашњи руководиоци Титове партије, њихова деца и њихови „омиљени дисиденти“. Међутим, и Југославија и све друго што није било потпуно под влашћу англоамеричког система, могло је за њих бити само оруђе за привремену употребу, које ће бити бачено под ноге чим се назре остварење главног циља – уништења Русије. Имајући то у виду, западне владе су све време водиле двојну политику према Титовој Југославији. Односи политичког, војног и економског савезништва на званичном нивоу, уз истовремено потхрањивање свих екстремних шовинистичких, фашистичких и терористичких група у емиграцији (на том плану деловање западних тајних служби према Југославији није се разликовало од деловања према другим земљама источног блока). У Русији је деведесетих година била широко распрострањена илузија да је супротстављеност Запада идеолошке природе. Та иста илузија је у окупираној Србији двехиљдитих постала доминантна. Русија се своје илузије ослободила. Време је да то исто учини и Србија, посебно пошто је за своју оданост Западу „награђена“ свим могућим врстама агресије и понижења.

Владимир Кршљанин, Сергеј Бабурин и Милош Митровић, председник компаније «Миленијум груп», са члановима руског дечјег хора «Златна врата» и српским ликовним уметницима Жарком Станковићем и Милутином Ранковићем на недавном отварању њихове заједничке изложбе у Москви.

За слободну будућност Србије, потребно је, у домену политичке свести, испунити три предуслова. Прво, са поносом погледати читаву своју историју и елиминисати самооптуживање које је главни лајтмотив са којим су западне марионете 2000. дошле на власт. Да, било је у нашој историји и грешака појединих владара и дуготрајних заблуда. Али, мало који народ се може похвалити да је са толико упорности и храбрости бранио своју слободу и самобитност, да је у свим великим историјским потресима био на правој страни, и да је међу првима по броју жртава уграђених у напредак цивилизације. У будућност можемо само уједињени, славећи своје хероје и одајући пошту својим жртвама и никад више сукобљени између себе. Друго, схватити да је без обзира на неупоредиви допринос Запада цивилизацији у домену науке, технологије и политичких идеја, сурови и бескрупулозни англоамерички империјални подухват уништио сваки примат Запада у свету. Са својом православном духовном и политичком традицијом, не треба да се ни у чему осећамо инфериорним, напротив. Треће, савезништво са Русијом и другим слободним земљама није исто што заменити зависност од једне велике, колонијалне силе, другом. Раскршће на ком се налази данашња Србија је исто оно на коме се налази читав свет. Коначним падом англоамеричке империје мора заувек бити сахрањена свака империјална политика, а односи у свету ће се градити на принципима равноправности и међународног права. Успоном Русије, Кине, Индије, Бразила и других, створени су предуслови и човечанство већ креће тим путем. Србија нема разлога да буде међу последњима, поготову јер је сваки дан кашњења веома скупо кошта.

Књигу Владимира Кршљанина «Слободна Србија – приручник за ослобођење» можете наручити директно од издавача – Народног покрета Србије или преузети у pdf формату на:

http://narodnipokretsrbije.org/?p=43

Осамнаестог јануара ове године, британски министар иностраних послова Дејвид Милибанд записао је у свој блог, под насловом „Сребреница“, следеће:

„The Serbian President Boris Tadic has called for a Serbian Parliament resolution on the Srebrenica massacre. The 15th anniversary falls in July. I think this is a very welcome initiative. I hope it prospers and is not resisted or misused. Amidst all the terrible crimes of the 1990s in the former Yugoslavia, Srebrenica, with more than 8000 victims, stands out. This was the largest mass murder in Europe since World War II, and ICTY and the ICJ have both determined that acts of genocide were committed at Srebrenica.

Борис Тадић и Дејвид Милибанд
I know from my meetings with my Serbian counterpart that the present Serbian Government is working hard to try to find General Mladic, who has been charged with responsibility for this atrocity. Facing up to the past can be painful. Srebrenica is seen, across the world, rightly as a grim reminder of the depths to which people can sink when dictators whip up ethnic hatred, and the outside world doesn’t intervene in time.“

http://blogs.fco.gov.uk/roller/miliband/entry/srebenica1

Треба ли вам превод? Зар је могуће да још нисте научили енглески, а хоћете у Европу?! У том случају, једно је сигурно – нећете моћи да будете официр „Војске Србије“, ни да сарађујете са гардом из Охаја. Али, ја вас поштујем па ћу вам дати превод:

Молох, пардон, Милибанд хвали председника Тадића што је иницирао резолуцију о Сребреници, „том највећем масовном убиству у Европи после Другог светског рата, које су и Хашки трибунал и Међунардони суд правде окарактерисали као геноцид“.  „Ја знам“, каже он даље, „из сусрета са мојим српским колегом, да садашња Влада Србије чини све да нађе генерала Младића, који је оптужен за ово зверство“. На крају поента: „На Сребреницу се с правом, широм света гледа као на страшно подсећање колико ниско људи могу пасти кад диктатори распире етничку мржњу, а спољна интервенција не стигне на време“.

Ту су и Сребреница и Младић и Косово, органски повезани у перфидној мисли највећег злочинца у историји. Наравно, не мислим на малог Милибанда, већ на англоамеричку тиранију, најстрашнију од свих које су икада постојале.

Ту је и подвала да су догађаје у Сребреници „Хашки трибунал и Међунардони суд правде окарактерисали као геноцид“. Неко би могао помислити да су они то у судском поступку утврдили. Не. Међународни суд правде није по том питању ништа утврђивао. Он се само позвао на то да је Хашки трибунал утврдио геноцид. А о томе колико је трибунал објективан, не треба трошити речи.

Интервенције НАТО у Босни и на Косову, агресија против СРЈ и српског народа, стигли су, по Милибанду, прекасно. Међутим, рецепти правих светских злочинаца и диктатора, сада су, после Авганистана и Ирака, веома прозирни. Њихове тајне службе организују злочин, ангажују локалне извршиоце, затим њихови светски медији тај злочин многоструко преувеличају, оптуже за злочин неког слободарског локалног вођу или неухватљивог борца – и ето повода за рат, уцене и пљачку. И све то у лажној нади да њихови прави злочини никад неће бити ни разоткривени, а камоли да ће организатори и починиоци за њих одговарати.

А што и да не гаје лажне наде, кад постоји покорност Молоху. И кад жртве усвајају резолуције којима осуђују сами себе. Молоху је у Хаг послато преко 90 Срба, од којих су 16 већ мртви, а остали робијају. Међу њима је седам шефова државе, један председник парламента, три потпредседника владе, три министра одбране и унутрашњих послова, шест начелника генералштаба, један шеф државне безбедности, осамнаест генерала и пет градоначелника! А притом Срби на Балкану, подељени у неколико резервата, као у концентрационим логорима, одушевљени поретком у англоамеричком европском рајху, својом крвљу и знојем хране Молоха и – умиру – од сиромаштва, болести и глади. Свакога дана у Србији нас је 100 мање. Свакога дана, свакога дана…

Да ли је неко поменуо геноцид?

Када смо се бранили војном силом, гинуло нас је много мање.

Наш Молох се данас распада и умире, заражен гангреном финансијске похлепе, руку окрвављених до лаката. Многи су већ видели ту слику, слику Доријана Греја. Одвежимо се што пре од умирућег чудовишта, супротставимо се злу силом и гневом праведника, јер долази свети Георгије! Не хранимо више Молоха својом децом. И како је певао српски епископ:

„Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“

Провиримо мало на лице Молоха, опишимо га. Не зато што Срби не знају какав је. Нису случајно, по анкетама рађеним ових дана, у Србији најомраженији народи Американци и Енглези. Већ зато што се такви злочини не смеју заборавити, да се никад не би поновили.

Почетком 2006. децидирани став о неизбежној независности Космета и садашњи интензитет хајке на Младића, лансирали су Форин Офис и његов тадашњи политички директор Џон Сојерс. Почетком фебруара 2006. он је посетио Београд и Приштину. У Приштини је поновио ставове о Космету, што је тада, далеко пре завршетка Ахтисаријевог плана, изазвало шок и гневне реакције у Београду. Организоване су и демонстрације пред британском амбасадом у Београду, нешто што Срби веома ретко чине.

Слична је била реакција и на захтев за хитно хапшење Младића. Због оваквих реакција, гаранција које је влада Руске Федерације дала за његово лечење у тој земљи и обаваштајног рата који се тих дана и на јавној сцени водио између Британије и Русије, Слободан Милошевић је убијен у Хашком трибуналу. Тек после његове смрти, дошло је до сецесије Црне Горе и проглашења „независности Косова“.

Џон Сојерс у Београду фебруара 2006; организатори и учесници демонстрација пред британском амбасадом

Грађани Србије имали су прилику да у директном преносу прате две седнице Савета безбедности УН, одржане непосредно после проглашења независности „Косова“. На обе је предњачио по агресивности и охолости британски, сада већ амбасадор при УН – Џон Сојерс.

То је онај исти Џон Сојерс који је у време агресије на Југославију 1999. године био спољнополитички саветник британског премијера Тони Блера. Затим се бавио Ираком, из Лондона и Каира, где је до 2005. био амбасадор. Да би после био упућен да из Лондона и Њујорка, „доврши посао“ везан за Космет. За овакво истакнуто учешће у најкриминалнијим пословима своје земље и читавог Запада, новембра 2009. постављен је за директора МИ-6! Његове су газде ваљда рачунале да га директна умешаност у злочин најбоље квалификује да од јавности и правде заштити њих, налогодавце злочина.

У то да Молох нема добре намере нико не може да сумња. Шта су англоамерианци урадили са Косметом, очигледно је, као и притисак који се врши на Републику Српску. Али шта је у позадини? Који непосредни интерес?

Ратко Младић и Дмитриј Рогозин

Специјални представник – амбасадор Русије при НАТО-у Дмитриј Рогозин изјавио је 21. фебруара 2008. да је спонзор „независности Косова“ – наркомафија. „Имамо информације“, рекао је он, „да је Косово постало не само база за пребацивање тешких наркотика даље у Европу, већ и једна велика колективна нарколабораторија“. Он је додао да Русија поседује податке да је одлука неких земаља да признају независност Косова „повезана са тиме, да су лобистичке услуге неких политичара плаћене прљавим новцем наркомафије“.

Председник Руске Федерације Дмитриј Медведев је у време проглашења „независности Косова“  био председнички кандидат на врхунцу предизборне кампање. Једино његово путовање у иностранство тих недеља, била је посета Србији, само недељу дана пре председничких избора у Русији. Непосредно по повратку, 27. фебруара 2008, на предизборном скупу у Нижњем Новгороду, Медведев је изјавио да подршка Србији у решавању косовског проблема мора бити „не само морална, него и практична“. У свом до данас најисцрпнијем јавном излагању о односима са Србијом, које се због своје свеобухватности мора сматрати и програмским, Медведев је обећао: „подржаваћемо Србију у захтеву да се анулирају незаконите одлуке о Косову, и то не само са говорнице УН“. Он је изразио уверење да ће учешће Србије у пројекту „Јужни ток“ и другим великим пројектима Србију ојачати и помоћи „нашој српској браћи да изађу на крај са проблемом који се на њих сручио“.

Дмитриј Медведев прима највише одликовање Српске православне Цркве

Објашњавајући суштину и међународне реперкусије признања независности Косова од стране „групе држава“, инспирисаног „преко океана“, Медведев је нагласио да је тиме „угрожена безбедност и стабилност читавог региона“, у којем је и шибица довољна да изазове европски пожар. „У Европи се ствара жариште нестабилности“, истакао је он, „и могућности ширења шверца дроге и других зала, и цела та зараза ће се ширити у Европи и код нас. Ето зашто проблем Косова и Србије директно утиче и на живот унутар наше земље.“

Ове изјаве највиших руских званичника српски политичари никада нису адекватно оценили. Ту није само реч о подршци Русије нашем одбијању независности Космета, већ о разјашњењу криминалне суштине Молоха. Молох се бави заштитом наркомафије, она је његова продужена рука, па док је то тако, ни један захтев Молоха не сме бити разматран као легитиман и демократски.

А властодршци у Србији заговарају резолуцију о Сребреници и друге видове покорности Молоху.

Од доласка НАТО трупа у Авганистан, производња хероина у тој земљи се удесетостручила. Авганистан данас производи 90% светског хероина. Задивљујуће достигнуће НАТО демократије! Сви знају да је Космет, под контролом НАТО-а, главна транзитна станица авганистанског хероина на путу ка Европи. Званична Русија последњих месеци захтева да производња и дистрибуција авганистанског хероина буду проглашени за претњу међународној безбедности и да тако и буду третирани. Стиче се утисак да је Москва само на корак до тога да на ту претњу адекватно одговори.

Дмитриј Медведев и Виктор Иванов

Према подацима УН, у свету је досад 16 милиона људи изгубило животе од дрога произведених у Авганистану. Директор руске федералне службе за борбу против наркотика Виктор Иванов, је 27. фебруара ове године, у реферату на заседању колегијума ове службе изнео следеће застрашујуће податке: 90% дроге на руском тржишту представља авганистански хероин, који годишње улази у Русију у количини од 35 тона, што је равно пет милијарди инекција. Он је подвукао да „производња наркотика у Авганистану игра улогу глобалног дестабилишућег фактора, посебно за Русију као мету и за земље Централне Азије, као транзитне земље“. Посебно је у свету одјекнула констатација Иванова да у Авганистану НАТО води рат само против талибана, чији је удео у производњи наркотика мањи од 1%, док је борба са преосталих 99% производње препуштена нејаким авганистанским властима. НАТО, дакле, закључује Иванов, нема намеру да се ухвати укоштац са производњом наркотика у Авганистану. Најзначајнији руски државни руководилац у области која представља најболнију тачку у Русији данас, дугогодишњи помоћник Председника Руске Федерације, Виктор Иванов, није се либио да оваквим закључком оцени деловање НАТО-а у Авганистану:

„Дошло је време да се да правна квалификација застрашујуће огромне производње наркотика у Авганистану: претња светском миру и безбедности.“

Владимир Кршљанин

http://www.rawa.org/temp/runews/2008/10/15/how-deeply-is-the-u-s-involved-in-the-afghan-drug-tradeo.html

Окончао се биолошки живот једног од највећих умова савремене Србије и једног од најчаснијих и најдоследнијих њених синова.

Али великим делом које нам је оставио, Михајло Марковић ће позитивно утицати на Србију још много деценија и векова, а биће запамћен заувек.

Највећи српски филозоф, осим научног, носио је у свом животу два најкрупнија печата наше савремености. Био је партизан, антифашистички борац за слободу и социјалну правду свог, српског народа. И био је утемељивач савремене српске, нужно патриотске и демократске, левице, као стварни аутор Програма Социјалистичке партије Србије, који се од 1992. до данас нико није довољно узвисио да промени.

Хвала Богу да је савремена Србија имала таквог атласа. Био је један од твораца наше епохе.

Млад духом до последњег дана, последњих година је говорио пријатељима да не жели дневнополитичко ангажовање, да би могао да завршава своје дело. Ипак, ниједан битан тренутак наше савремености није прошао без његовог јасног и принципијелног става. И данас можемо цитирати једну од његових последњих политичких изјава, дату пре две године, а која је као порука, само добила на значају:

„Један је пут предавања на милост и немилост онима који нас већ деценијама садистички кажњавају, блокирају, сатанизују, понижавају, бомбардују и убијају и који се управо спремају да продуже распарчавање наше земље и поробљавање делова нашег народа. То је пут понижења и пропасти. Треба бити малоуман па прихватити тај пут и поверовати у сва вишеструко поновљена лажна обећања европске интеграције, снаге, стабилности и бољег живота.

Други је пут одбране своје земље и своје независности, одбране права да сарађујемо са својим пријатељима, а да се и даље одупиремо својим непријатељима. Једино на том путу можемо обновити нашу привреду, испливати из катастрофалне незапослености и задужености, искоренити корупцију, обезбедити равноправне односе са другим државама.“

Поносимо се да су идеје и смисао Народног покрета Србије рођени у другарској сарадњи са академиком Михајлом Марковићем. Већ у раној фази нашег покушаја да стварамо борбену и умну снагу каква је неопходна данашњој Србији, добили смо његову сагласност да буде почасни председник НПС, поверење које још увек нисмо успели да оправдамо. Али инспирација и знање које нам је давао, остаће заувек у темељима свих наших прегнућа.

Владимир Кршљанин,
Председник Народног покрета Србије

Шта за нас који живимо две хиљаде годинâ после Васкрсења Христовог представља Васкрсење Христово? Да ли само успомену или сећање? Да ли само обичајно слављење или нешто много више и дубље? Благодат Васкрсења Христова је неисцрпни извор спасења човека и света у сваком времену и простору. То је апсолутна и потпуна промена човека и света коју Богочовек Христос својим Доласком и Васкрсењем донесе. Дакле, исту и једнаку снагу и моћ има Васкрсење Христово и за његове савременике и за нас који га после двадесет векова славимо. Свети апостол Павле уверава да са Христом вечно живимо, јер „једним оправдањем (Васкрсењем) дође на све људе оправдање живота!…” (Рм 5, 18). „…Христос, уставши из мртвих, више не умире, смрт више не влада њиме… Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем” (Рм 6, 8–11). Васкрсењем су спасени и прошлост и садашњост, и будућност.

У ове дане пасхалне радости, у време божанске милости према свима и свакоме, не можемо, а да се не сетимо људске неправде и насиља моћникâ овога света над нашим Косовом и Метохијом, над Србијом и целокупним српским народом. Косово и Метохија су саставни део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво повезан са Косовом и Метохијом. Знајући то, креатори ове историјске неправде управо су хтели да нам нанесу најдубљу могућу рану, неизрециви бол и патњу – бол и патњу која нас упућује на јединствену, спасоносну голготску патњу Господа нашега.
Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали са косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!” Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара… Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.

Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију дано¬ноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.

Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!

То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом. Као што је некада Псалмопојац певао отетом и разрушеном Јерусалиму, и ми певајмо у духу косовског завета: ако заборавим тебе, Косово, ако заборавим тебе, Метохијо, нека ме заборави десница Господња! Нека се прилепи језик мој уз непца моја ако се тебе не сетим, ако не истакнем Косово и Метохију за почетак весеља мога.

Драга децо духовна, живимо у тешким временима глобализације, у временима гажења основних људских права – права човека на живот, права детета да буде рођено, права родитеља да своје дете васпита и води, права мајке да буде брижна мајка свом детету и супруга своме мужу, права човека да буде човек! Ствара се чудовишна глобалистичка цивилизација по мери изопаченог морала, без квасца вечног смисла људског живота. Таква цивилизација, све док је у супротности са Васкрслим Христом и Његовом благом науком, не може преживети. Имајући то у виду, будимо мудри и опрезни када прилазимо нездравој трпези понудâ овога света. Изаберимо са ње само оно што је за Христа вредно и достојно нашег звања и достојанства.

Из Васкршње посланице 2008. године

српском народу и грађанима Србије

- проглас -

Браћо и сестре,

20. октобра, на дан 65. годишњице ослобођења Београда од нацистичке окупације, у званичну и пријатељску посету Србији долази Председник Руске Федерације Дмитриј Медведев.

Будимо тога дана на београдским улицама, окупимо се пред гробљем Ослободилаца Београда, искажимо свим срцем братска осећања према руском народу, изразимо највишу почаст Председнику братске Русије и одајмо најдубљу пошту херојима који су дали животе за нашу слободу.

Руски и српски борци, православна словенска браћа, један народ, са једном мисијом, заједно су, пред крај Другог светског рата, ослободили Београд и Србију. Руски народ је заувек задужио Европу слободом. Нацизам и фашизам су збрисани са лица земље. За нас је то разлог да се вечно поносимо и да вечно проносимо славу хероја. А за све оне који данас настоје да релативизују наци-фашистичко зло и да сличним методама остварују сличне циљеве, нека то буде лекција: не покушавајте опет – у светом рату збрисаће вас наш благородни гнев! Руси и Срби су непобедиви.

Данашња Русија се ослободила утицаја оних који су хтели да је поделе, покоре, разоре. Поново је постала сила од темељног значаја за светски мир и слободу, за светски развој. И одмах је пружила руку Србији, зауставила отимање Космета, понудила инвестиције, сарадњу – привредну, културну и војну. Та снажна и велика Русија је оличена у председницима Путину и Медведеву. Српски народ жели да прими пружену руку и да братски народи остану у савезу заувек. Оно о чему смо вековима сањали, данас је могуће.

Због свега тога, за нас су 20. октобар 2009. и посета Председника Медведева велики празник. Изађимо сви на улице тог дана, поносни. За све оне који то не разумеју, или би то да спрече, имаћемо тог празничног дана, само подсмех и презир.

За крст часни и слободу златну! Смрт фашизму – слобода народу!

Живело српско-руско јединство! Победа је наша!

Београд, 18. октобра 2009.

НАРОДНИ ПОКРЕТ СРБИЈЕ

Напомена: окупљање код гробља Ослободилаца Београда око 13 часова, а предвиђано је да церемонија са учешћем Председника Медведева започне у 13:45 часова.

.

===============================================

Налепницу и плакат поводом 20. октобра и посете

Председника Медведева можете преузети овде:

• НАЛЕПНИЦА
• ПЛАКАТ – Б2

Фајлови су у векторском PDF формату и могу се увећавати без губитка квалитета.

===============================================

ПЕТАК, 9. ОКТОБАР, 19 ЧАСОВА, АМФИТЕАТАР 5

СЕРГЕЈ БАБУРИН НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ

у Београду

Промоција књиге

„СВЕТ ИМПЕРИЈА: ТЕРИТОРИЈА ДРЖАВЕ И СВЕТСКИ ПОРЕДАК“

(Превод с руског: Радослав Пајковић,
Издавачи: Pressing и СРЦЕ, Београд, 2009, стр. 628)

Говоре:

проф. др Смиља АВРАМОВ,
проф. др Сава ЖИВАНОВ,

и аутор, проф. др Сергеј БАБУРИН,

ректор Руског државног трговинско-економског универзитета, вишегодишњи потпредседник Државне Думе Руске Федерације

Организатори:

Правни факултет Универзитета у Београду
Удружење студената „Номоканон“
Асоцијација студената совјетских и руских факултета из СЦГ
Народни покрет Србије
Амбасада Руске Федерације у Београду

—————————————————————-
Преузмите плакат у ПДФ формату
http://www.narodnipokretsrbije.org/doc/baburin_na_pravnom.pdf

Данашњом узвратном посетом руководства Народног Покрета Србије ПАТРИОТСКОМ ФРОНТУ, настављена је сарадња два удружења и проширење исте кроз низ нових облика деловања.

Настављени су разговори о потреби зближавања сродних патриотских организација, размотрена тренутна ситуација и изложена виђења и планови активности оба удружења.

У вишечасовном разговору два руководства дефинисани су резултати досадашњег рада као и могући нови облици сарадње. На основу ранијих консултација и усаглашеног текста потписан је и „Споразум о сарадњи“ између организација. У име НПС документ је потписао председник Владимир Кршљанин, а у име домаћина генерални секретар ПФ Зоран Вранешевић.

(НИР ПФ)

Председнику Владе Републике Србије г. Мирку Цветковићу

о т в о р е н о   п и с м о

НЕВЛАДИНА ОРГАНИЗАЦИЈА

Поштована господо,

Да ли сте обавештени да је пре десетак дана, иступајући у Москви пред дипломцима Руске школе економије Председник САД Барак Обама изјавио следеће:

„Државни суверенитет мора бити угаони камен међународног поретка. Америка не може и неће наметати другим земљама било какав систем управљања и ми не бирамо партију или особу који ће управљати другом државом. И управо тако, како све земље морају имати право да бирају своје руководиоце, државе морају имати право на одбрану својих граница, а такође и на сопствену спољну политику.“, и још:

„Сваки систем, који одступа од поштовања тих права, доводи до анархије.“, и још:

„Америка тежи међународном систему, у којем ћемо на себе примањивати исте стандарде, као и према другим земљама…“?

Да ли сте обавештени да последњих година у Србији сваког дана умре 100 грађана више него што се роди? И да је то много више него за време ратова и санкција, прави геноцид!

Да ли сте обавештени да је то последица уништења српских финансија и економије?

Да ли сте свесни да за то сноси највећу одговорност једна невладина организација која се претворила у политичку партију и којој Ви још увек дозвољавате да има главну реч у финансијама и економији, па чак и да покушава да стави у функцију свог геноцидног подухвата полицију, правосуђе, а сада, ево и информисање и културу?!

Доживели смо и то да се шеф те невладине организације на помисао о информисању и култури, не само ухватио за пиштољ, већ га у паници и уперио где год је видео да се комадићи истине о његовом злочину објављују – у „Курир“, „Глас Јавности“, у слободну реч уопште…

Да ли Ви уопште можете да појмите да је либералистичко-монетаристичка политика, која је носила геноцидне последице по цео свет доживела крах и да се као последица прве глобалне, а за либералистичко-монетаристичку политику последње и фаталне светске финансијске и економске кризе, мењају односи у свету, па чак и политика САД?

Господо Председници, верујемо да се Председник САД не шали, а и да сте Ви добро обавештени. И зато осећамо ужасну зебњу – како је могуће да се у процесима које цео свет види, српска Влада и Скупштина понашају аутистично и по хитном поступку разматрају законе које би се плашиле да усвоје и најгоре сатрапије? Да ли је то пут у анархију? Да ли вапијући апсурд у који упада читав политички живот Србије треба да послужи као покриће за некакав државни удар, ванредно стање и увођење НАТО војне управе у Србији, која ето, није дорасла демократији?

Јесте тужно, али је и добро, да одвајкада, а нарочито данас, политичка свест простог народа у Србији премашује политичку свест политичара. И зато Вас молимо – за добро наше и Ваше деце, не гушите јавну реч, не гушите демократију у Србији! Државни суверенитет или суверена демократија имају у Србији дубоке корене. Још је устав из 1888. године прописивао: „Штампа је слободна. Не може се установити ни цензура ни каква друга превентивна мера која спречава излазак, продају или растуривање списа и новина. За издавање новина није потребно претходно одобрење власти. Од писца, уредника, издаваоца или штампара неће се тражити никакво јемство (кауција)“.

Ваша Влада, господо Председници, произилази из демократије. Па се, молимо Вас, некако организујте. Немојте да нам влада невладина организација. То је много неодговорно и опасно. Ем је команда невладиних организација била у Пентагону, ем су их се тамо изгледа одрекли…

Ако нам укину слободне медије, како ћемо сазнати да имамо право да бирамо своје руководиоце и бранимо своје границе?

А можда ми то већ знамо?

Београд, 18. јула 2009. г.

ПРЕДСЕДНИШТВО НАРОДНОГ ПОКРЕТА СРБИЈЕ