Поновна крађа украдене имовине

[Администратор]

И поред громогласних најава и обећања, још увек није почело враћање приватне имовине отете после 2. св. рата. Та имовина је одузимана национализацијом, експропријацијом, судским поступцима и на разне друге мање или више замршене правне начине.

Суштина је да ова тзв. демократска власт не само што још увек није почела са враћањем приватне имовине, већ од 5. октобра, транзицију (пљачку) и приватизацију базира првенствено на убрзаној продаји имовине која је морала бити враћена законитим власницима.

Чак су донели и закон по коме власници не могу да присуствују аукцијама (које је организовао бивши министар Влаховић) на којима се незаконито продаје имовина у бесцење Ђинђићевим пријатељима из жуте мафије. Не једном смо у тв преносима гледали како гориле пребијају законите власнике који покушавају да протестују при продаји своје имовине.

Већина грађана и не схвата колики је обим те имовине. Рецимо у Београду су све старе зграде у приватном власништву, а то је комплетан стари Београд. Онда рецимо земљиште Новог Београда, неких 60 хектара припада Влади Лешићу, а у Земуну сва она земља на којој се налазе фабрике Кока Коле и других је у власништву породице Пешић. Списак је дугачак и укључује и многе познате фабрике, хотеле, стамбене зграде итд. Јер скоро све што је у Србији створено, настало је на темељима постојеће приватне својине, било да су у питању компаније било стамбене некретнине.

Све што је режим урадио је да је направио попис имовине тако што је запретио да ко се не пријави у одређеном року неће никада више имати могућности да дође до своје имовине!? Када је пријављивање завршено, режим је кренуо да убрзано приватизује и дели међусобно имовину са списка и на све протесте власника се лицемерно оглушио.

Једно од тзв. оправдања које садашњи режим наводи при поклањању фабрика својим пријатељима уместо враћања законитим власницима, јесте да је држава током година много улагала у те фабрике и повећала им иницијалну вредност, тако да оне сада вреде више него када су отете. Наравно уопште се не разматра питање да би и власник за све те године такође улагао у своју фабрику и много боље је водио него тадашње државне гарнитуре директора које су се смењивале у фабрици. Таква фабрика би под руководством правог власника била још много успешнија и вреднија него вођена од државне управе која је често била позната по јавашлуку.